Miloš Ković: Obnovimo Kosovski zavet, zamrznimo konflikt

Predsednik Republike i njegovi najbliži saradnici, koji su prošlog leta samouvereno pokrenuli „unutrašnji dijalog“ o Kosovu i Metohiji, danas deluju pokolebano i nesigurno. Već tri puta su odložili iznošenje svoga plana za rešenje kosovskog pitanja.

Srbija na Kosovu i Metohiji, u ovom trenutku, može da bira između „zamrznutog konflikta“ i Velike Albanije. Treća mogućnost jednostavno ne postoji.

„Zamrznuti konflikt“ zahteva prethodnu obnovu svesti o tome da, duže od šest vekova, Srbi u Kosovskom zavetu vide smisao svoje istorije. O tome svedoče nebrojeni istorijski izvori, ali i naše, opipljivo životno iskustvo. Oni koji su, posle svega, i dalje uporni u traganju za odgovorima na suštinska pitanja u holivudskim spektaklima, umesto u sopstvenoj, tradicijskoj, nasleđenoj kulturi, biće dovoljno da pogledaju prve kadrove filmova „Totalni opoziv“ ili „Matriks“. Tu se glavni junaci bude iz snova i laži, da bi se suočili sa sobom i sa stvarnošću. Iz obnove istorijske svesti, kao svesti o Kosovskom zavetu, proističe jednostavna odluka da ostanemo ono što smo oduvek bili i ono što, uprkos svemu, i danas jesmo. Potom sledi obaziranje oko sebe. Na tragu onoga što su činili Nikola Pašić, Jovan Ristić ili Ilija Garašanin, potrebno je pažljivo praćenje promena u odnosima snaga između velikih sila i čekanje povoljnih uslova za pravednije i dugoročnije rešenje kosovskog problema. U međuvremenu, svi srpski resursi morali bi da budu usmereni ka odbrani naših sunarodnika, svetinja i imovine na Kosovu i Metohiji.

SAD, najveće zemlje EU i njihovi štićenici u Prištini i Tirani, međutim, već dugo – mnogo pre napada na SR Jugoslaviju 1999. – rade na stvaranju Velike Albanije. Srbija bi im pružila dragocenu pomoć potpisivanjem „sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine“ i pristajanjem na stolicu u Ujedinjenim nacijama za „Kosovo“. Svako uspostavljanje ili jačanje međunarodnog subjektiviteta „Kosova“ vodiće, naime, pre ili kasnije, ka njegovom pripajanju Albaniji. Iste posledice imala bi i razmena teritorija Srbije sa Kosovom koju naše vlasti, za sada bezuspešno, nude Albancima, SAD i EU. Stvaranje Velike Albanije bi, potom, vodilo ka daljem rasparčavanju Srbije, ali i Makedonije, možda i Crne Gore, pri čemu bi ugrozilo i Grčku. Ispunjavanje naloga SAD i EU neće nam, dakle, doneti mir i stabilnost, nego nove sukobe i ratove.

I „zamrznuti konflikt“ podrazumeva ozbiljne rizike, pogotovo ukoliko Srbija ne učvrsti svoje veze sa Rusijom i Kinom, ne ojača svoje resurse i ne pronađe način da efikasno pomaže Srbima na Kosovu i Metohiji. Svi, međutim, vrlo dobro znamo, na osnovu opipljivog iskustva, kakva bi bila sudbina naših sunarodnika i svetinja na nezavisnom Kosovu ili, posledično, u Velikoj Albaniji.

Današnji, svetski procesi pogoduju održavanju „zamrznutog konflikta“. Velike sile koje na Balkanu stvaraju Veliku Albaniju, u Siriji troše poslednje ostatke svog prestiža i ugleda. Vojna i propagandna moć SAD i EU je, naravno, i dalje nesporna, ali otvorene pretnje Trećim svetskim ratom, ukoliko se celo čovečanstvo, uključujući i nuklearne sile kakve su Rusija i Kina, ne pokori njihovoj volji, ne može se nazvati promišljenom politikom. Osim toga, unutar zemalja koje su izvele najnovije, operetsko bombardovanje Sirije, do juče nije bilo jačih političkih snaga spremnih da se usprotive interesima vojno-industrijskih kompleksa i političko-medijskih elita. Tamošnji liberali danas više ne mogu da ućutkaju demokratiju, koja govori glasovima DŽeremija Korbina, Marin le Pen, Žan-Lika Melanšona, Bernija Sandersa, privremeno ućutkanih glasača Bregzita i Donalda Trampa.

Slična podela između političko-medijskih elita i građana vidljiva je i u Srbiji. Uz pomoć zapadne propagande, naše političke elite, i na vlasti i u opoziciji, kao i svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom, uporno nas nagovaraju da naš zastareli i štetni kosovski mit zamenimo modernim i sjajnim mitom o Evropskoj uniji. Sudeći po svim anketama, međutim, građani neće da ih poslušaju. Apel za odbranu Kosova i Metohije, u kome se zahteva zamrzavanje konflikta i odbijanje podele Kosova, „sveobuhvatne normalizacije“ i stolice za „Kosovo“ u UN, potpisalo je 12 episkopa Srpske pravoslavne crkve, niz akademika, javnih ličnosti i oko 400 profesora univerziteta i naučnih radnika. Razgovori unutar naših najvažnijih nacionalnih ustanova, kakve su SANU i Matica srpska, potvrdili su da se apsolutna većina njihovih članova zalaže za odbijanje brzopletih rešenja i za održavanje „zamrznutog konflikta“.

Predsednik Republike i njegovi najbliži saradnici, koji su prošlog leta samouvereno pokrenuli „unutrašnji dijalog“ o Kosovu i Metohiji, suočeni sa srpskom javnošću, ali i, pre svega, sa nespremnošću Zapada na bilo kakav kompromis, danas deluju pokolebano i nesigurno. Već tri puta su odložili iznošenje svoga plana za rešenje kosovskog pitanja. Oni, međutim, i dalje tragaju za sporazumom sa Prištinom, koji bi zadovoljio i nestrpljivi Zapad i tvrdoglave građane Srbije.

Sada je došlo vreme za jasan i nedvosmislen stav Srpske pravoslavne crkve. Sveti Arhijerejski Sabor sastaće se 29. aprila u Pećkoj patrijaršiji. U proteklih osam vekova naša crkva učinila nas je onim što danas jesmo. Jedna njena reč može da zaustavi posrnuće i da nas vrati Kosovskom zavetu.

Autor je vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Izvor: Politika

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com