Neobična priča o monahu i vučici: U manastiru Kovilju postoji jedinstven zoološki vrt u slobodi, gde zveri pripitomljavaju čoveka i uče ga o ljubavi

„Sa životinjom ne sme biti prevare. Ona je odmah oseti u tvom srcu. Jedino čistota i iskrenost u stanju su da sruše granice straha i nepoverenja i da od vuka naprave pitomo stvorenje”, priča mladi otac Amvrosije, starešina manastira Kovilje.

Iza okuke, u samom podnožju Javora, dvadeset pet kilometara od Ivanjice, onde gde, s desne strane, strmina vodi pravo u rečicu Nosnicu, priljubljen uz stenu, stisnuo se manastir. Obnovljen i beo, sa širokim putem od sitnog kamena, čudesno se stopio s mokrom zemljom i prljavožutom jesenjom bojom šume.

I tada, na tom putu koji vodi pravo ka žutim vratima manastirskog konaka, čovek ođednom oseti neki neobičan mir. Kao da ga je onaj korak iza krivine i prizor koji mu se ukazao odveo u neki drugi svet. Samo huk planinske rečice podseća da vreme ovde nije stalo, dok se neka nepojmljiva energija širi s litica odenutih prastarim stablima i nebom koje, kao neka plava kapa, stoji iznad sve ove skrivene i neočekivane lepote.

Uz strminu se žurno penje čovek u monaškoj odori. Opazio nas je i maše rukom. To je otac Amvrosije, iguman manastira Kovilje, i, za sada, jedini kaluđer. Za njim s lakoćom kaska velika siva vučica, koju je on odgajio i pripitomio. Zbog njih smo i došli u Kovilje. Da otkrijemo šta je to što može da zbliži smernog kaluđera i krvoločnu zver.

– Pomaže Bog – pozdravlja nas s osmehom zadihani kaluđer, dok nas je vučica samo hladno osmotrila i zaobišla u širokom luku, pronašavši sebi sigurnu osmatračnicu na jednoj steni iznad puta, ne skidajući pogled s oca Amvrosija.

Na njegov poziv, ipak, silazi sa stene. On je miluje rukom, a ona, kao najumiljatiji pas, pokušava da mu uzvrati nežnost tihim cviljenjem i brzim „poljupcima” u bradu. Onda su se malo igrali, pa zajedno zavijali ka šumi, da bi na kraju prošli kroz manstirska vrata i ušli u dvorište.

– Pre nešto više od šest meseci doneli su mi je neki ljudi i ostavili – priča otac Amvrosije, dok sedimo na klupi ispred novog konaka. – Niti znam ko su, ni gde su je našli, niti zašto su je meni doneli. Imala je jedva petnaest dana. Tek je progledala. I ja sam je hranio. Na svaka četiri sata. Brisao i čistio za njom. A evo je danas. Velika i lepa vučica. Dao sam joj ime Alfa.

Sa životinjama ne sme biti prevare – objašnjava nam iguman, dvadesetosmogodišnji otac Amvrosije, rodom iz Arilja, koji je u dvadesetoj godini odlučio da život posveti Bogu. – One to odmah osete u tvom srcu. Jedino čistota i iskrenost teljubavi u stanju su da sruše granicu straha i nepoverenja i da od vuka naprave pitomo stvorenje. A u to se svakodnevno uveravam. Alfa i ja svakog dana šetamo šumom. Potpuno sami. I tada osećam neverovatnu harmoniju u sebi. Pogledajte je kakva je to lepa vučica. A bila je kao igračka.

– Imala je tri meseca kada je poskok ujeo za vrat. Mene nije, ali nju jeste. Bila je sva otečena.

U mobilnom telefonu otac Amvrosije čuva i ostale svoje ljubimce.

– Imao sam gavrana, sokola, lisicu, vučjaka… – pokazuje nam prizore sa životinjama iz svog monaškog života. – Sve sam ih pustio sem vučjaka koga sam poklonio jednom prijatelju. Tu scenu da ste mogli da vidite, kad lisica, pas vučjak, vuk i ja šetamo zajedno šumom. I svi su slobodni i niko nikog ne dira. Kada se posle tako duge šetnje vratimo, svima je duša u nosu od umora, samo se Alfa još igra i trči po dvorištu.

Ljubimac oca Amvrosija je i suri orao. I on je ovekovečen mobilnim telefonom.

Otac Amvrosije je opet zove da dođe. I vuk se, kao najposlušniji pas, uprkos strahu i nepoverenju prema nepoznatim došljacima, istog časa odazvao pozivu. Oboje su se, kao neka bezbrižna deca, igrali i jurili po dvorištu. Alfa je dozvoljavala svom prijatelju da je uhvati za njušku, da je zgrabi s leđa i podigne, da je obara na zemlju, nijednim gestom ne pokazavši da joj ta igra ne prija i da će iz nje izbiti vučja narav.

– Često me ljudi pitaju – kaže kad se dobro izmorio s Alfom. – Kako je učim da bude pitoma? A ja im odgovaram: ne učim ja nju, već učim od nje.

Ona pripitomljava mene. Jer, njena ljubav prema meni je iskrena i bezrezervna. Kad imam nekog posla, zatvorim je u boks i hoću da radim, a ona cvili i gleda me. I ja shvatim da to što mislim da je najvažnije – nije. Jer, od ljubavi nema važnije stvari. I tada polako počneš da shvataš kako te vuk uči žrtvi, praštanju, poverenju i ljubavi.

Izvor: Ilustrovana politika

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com