“JEDAN OD NAJSTRAŠNIJIH DOŽIVLJAJA…” Zapanjujuće: Srbi prisustvovali ERUPCIJI VULKANA na Islandu (FOTO)

Kad brdima poteče vrelo crvenilo i ukaže prizor koji je samo jednom viđen u poslednjem milenijumu, onda mu valja i prisustvovati, naročito u surovoj zemlji koja odiše nekim drugim bojama i u kojoj se, makar prema navikama Srba, dešava malo zanimljivog.

Zato Petru Štakiću i njegovoj supruzi Radi, koji žive na Islandu, nije bilo teško da u sredu prevale 370 kilometara do poluostrva Rejkjanes i prisustvuju erupciji jednog četiri vulkana iz venca Krisavik.

Erupcija je počela 19. marta, a nestvarne slike koje su sa 500 metara od kratera uživo posmatrali supružnici, poslednji put su se ukazale u 12. veku. Ceo vulkanski venac mirovao je 900 godina, a erupciji je prethodila višemesečna serija snažnih zemljotresa koji su najvljivali reke magme.

– Neverovatan doživljaj, za mene istovremeno i jedan od najlepših i najstrašnijih u životu, pod vulkanom čovek oseti strahopoštovanje prema majci prirodi i shvati koliko je mali i nebitan – kaže Petar (36).

Isto je Petar shvatao i pre osam – devet godina, u nekim drugim mnogo surovijim krajevima sveta, daleko od kuće. U Sibiru! Iz njega je stigao do Islanda sa usputnom stanicom u Užicu u kojoj se zadržao četiri godine.

Beograd, Zlatibor, Sibir…
Rođen je u Beogradu gde je završio osnovnu i srednju Hemijsko tehnološko prehrambenu školu, na posletku i DIF. Neko vreme je radio u hotelu na Zlatiboru, pa otišao u vojsku, a posle nje u Školu rezervnih oficira gde je stekao čin potporučnika pešadije u rezervi.

Kako posla u struci nije bilo, 2012. život ga je odveo u Sibir. U gradu Nergjuri, u ruskoj republici Jakutija, radio je na izgradnji naftovoda od Pacifika do kineske granice. Težak hleb delio je sa Miletom Petronijevićem, Čačaninom, sa kojim se sprijateljio. Hladno, neizdrživo, predaleko – Sibir.

– Jednog dana u baraci za radnike naftovoda, a osim nas tu su bili sibirski domoroci i Kirgizi, Mileta i ja smo na minus 46 cvokotali od zime i priznali da ovako više ne može. Poveli smo se idejom da se iz ruske nedođije vratimo u Srbiju i zarađeni novac uložimo u poljoprivredu – seća se Petar Štakić.

Primamila ih je malina jer je ovo voće tada bilo dobro plaćeno, a oni odlučili da odmah zagrizu veliki komad. U Volujcu kod Užica podigli su malinjak na sedam hektara. Samo sistem za navodnjavanje koštao ih je 30.000 evra. Plus mašine i ostalo što zahteva moderno malinarstvo.

Uoči prve berbe 2017. zadovoljno su Petar i Mileta trljali ruke čekajući da uloženo, ono što je zarađeno u Sibiru, počne da se vraća. Angažovali su preko 50 berača. Ali, nije sve išlo po planu, kola su se okrenula niz brdo kada su otkupljivači izašli sa cenom daleko nižom od rentabilne. Ni sledeća sezona ništa nije bila bolja.

– U međuvremenu sam se oženio Radom, Užičankom, a osim malinarstva nas dvoje nismo imali drugih prihoda. Trebalo je otplaćivati dugove i istovremeno živeti – kaže Petar.

Rastao se sa Miletom. Njegov kolega iz Sibira i ortak u malinarstvu ponovo se zaputio u Rusiju, ovaj put Sankt Peterburg.

– Našao sam oglas za rad na Islandu i za manje od deset dana sam otputovao tamo. Zaposlio sam se u fabrici koja proizvodi morsku so uz pomoć geotermalne energije. Par meseci kasnije na Island je došla i moja supruga. I i ona radi u istoj fabrci.

Život na najvetrovitijem naseljenom mestu na svetu
Štakići žive u Vestfjordsu, najvetrovitijem naseljenom mestu na svetu. Samo na Severnom polu jače i češće duvaju vetrovi.

– U ovom mestu, ne bih ga nazvao ni selom, žive pet farmera, lokalnih Islanđana, i radnici fabrike. Osim mene i supruge u njoj radi još četvoro ljudi, Srba koje sam ja doveo. Stanujemo na samoj obali mora, u krugu fabrike koja je uz farme i napušteni hotel jedini objektat u Vestfjordsu. Ovde nema ništa da se kupi, najbliži grad je Isafjordur, 130 kilometara odavde – prenosi Petar Štakić.

Vestfjords je najstariji, istovremeno i najnenaseljeniji deo zemlje. Vetrovi koji ovde šibaju toliko su jaki da prevrću kamione, a predeo toliko pust da morskim obalama prilaze kitovi i foke.

– Temperature su zimi veće nego u Srbiji, ali vetrovi stvaraju subjektivan osećaj da je minus 15-20. Okruženi smo izvorima geotermalne vode čija temperatura je 97 stepeni. Na Islandu živi oko hiljadu Srba i uglavnom su vezani za sport – priča Petar Štakić.

Dobar deo novca zarađen na Islandu poslao je u Srbiju da vrati dugove za maline. Isto to je uradio i Mileta Petronijević iz Rusije. Od maline Petar nije digao ruke – u njegovom zasadu u Volujcu kod Užica leti se beru rumeni plodovi, ali oni Štakiću sada nisu osnovni izvor prihoda.

Izvor: Srbija Danas/Blic

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *